Tišina

Ti si me imao samo zato što nisi želeo da me promeniš. Video si ono što sam ja i prihvatio. Kao da je normalno. I jeste. Ali ne ljudima koji me prolaze. Niti onima koji me skidaju pogledom. Koji su se zadesili tu, eto onako. A moja je greška što sam nekima od njih dozvolila da pomisle da su bitni. Izvini, ja nisam pisac. Pa ne umem da ti objasnim na najbolji način kako mi prijaš. Iako nekada poželim da se javiš, što ti retko uradiš. Previše ličiš na mene. Možda mi se zato i sviđaš. Možda je zato seks ovoliko dobar? Ali je najbolje što ne budeš tu, kada se probudim. Što znaš da jutarnja ćaskanja ne menjaju ništa. I što znaš da ne želim da se osećamo bliskim. I da ja neću otići nigde, s kim god otišla. Čak i na tvoje oči. To je samo seks. I ti znaš da sam nesposobna da razvijam emocije ka bilo kome. Možda zato što i ne volim sebe toliko. Ja sam onaj pogrdni nadimak, od pet slova, koji muškarci koriste kada ne mogu da me imaju. I niko od njih me tako nije nazvao. Iako im je toliko očigledno. Svi su želeli da me promene. Da me zadrže za sebe. I da se pravimo ludi. Do iznemoglosti. Da ćutimo o tome koliko ih je bilo. Jer bi najbolje bilo da pre njih nije postojao niko. I da posle njih neće niko da postoji. Da su najbolji. Ne znam zašto se takmiče s ljudima koje nikada nisu videli. Niti će

Ne znam šta će biti kada nestaneš. Ali bih volela da me izvučeš nekada iz mase koja balavi za mnom. Dok se pretvaram da me zanimaju njihove priče. Pošto znaš da se neću promeniti. Od muškaraca ću zauvek želeti samo jedno. Petnaest minuta. Koje oni toliko žele pretvoriti u večnost. Pusti me da sama doručkujem i biću tvoja večera kada god poželiš. Jer oboje znamo da ti ne želiš mene. Niti da ja želim tebe. Već tu tišinu, u kojoj nam tela govore zašto su reči suvišne.

Author of text: