Intervju DJ Pezos – Petar Besermenji

Kako ste došli na ideju da se okrenete poslu di-džeja, šta je ono što Vas je navelo na taj put i odakle tolika ljubav za ovim poslom?

Baš sam vrlo rano krenuo da pokazujem ozbiljnu ljubav ka muzici i tehnici. Mislim da je dobitna kombinacija za ovu struku. Nekako ne ide jedno bez drugoga. Kreneš da spajaš sve zvučnike po kući ne bi li muzika bila što glasnija. Snimaš omiljene pesme sa radija, čekaš satima da ih emituju, a onda imaš najbolju kolekciju istih na kaseti. Potom kreneš da je puštaš po žurkama, u nedostatku opreme (kaset dekova) premotavaš kasete grafitnom olovkom (ali ne onom okruglom nego onom "na uglove") i tako vrlo brzo budeš uvučen u vrtlog tog posla. Dok su se drugi provodili po klubovima ja sam stajao pored DJ pulta i gledao šta to DJ radi i kako to radi, fasciniran time još od šestog razreda osnovne skole.

Ljubav ka muzici, prezentovanju iste, osećaj koji pruža feedback od ljudi koji te slušaju, đuskaju, to je nešto što te ozbiljno ponese. Razmena energije je neminovna. Ako si pritom i zaljubljenik u muzičku opremu tu nema kraja. Stalno nabavljanje i isprobavanje nove, koja ti daje veće mogućnosti i slobodu "govora" dok radiš. Kod mene je krenulo sa audio kasetama, pa ploče/vinili, pa CD-ovi, pa sad kontroleri...

Danas uglavnom radim u timu sa saksofonistom i perkusionistom. Ljubav ka muzici i to ne samo elektronskoj nego i živim nastupima kvalitetnih bendova, poštovanje ka muzičarima dovela je do tria MixPerSax. Dok ja miksam muziku perkusije i saxofon u freestyle-u prate numere u maniru kao da su u njima planirani, a ne usnimljeni. 

U kom trenutku je muzika postala deo Vašeg života?

Vrlo rano, ako me sećanje dobro služi, mislim da sam po prvi put negde javno “nastupio” u šestom ili sedmom razredu, naravno na školskim igrankama. Prvi dinar zarađen od tog posla je usledio negde sa 15 god posle završene prve godine srednje škole.

Koji muzičari su ostvarili najveći uticaj na Vas?

Ako treba da izdvojim neke od DJ-a koji su me od početka bavljenja ovim poslom fascinirali, verovatno bih izdvojio Fatboy Slim-a, Bob Sinclar-a, Armand Van Helden-a, Erick Prydz-a i mnoge mnoge druge. Ako pričamo o muzičarima onda je moj spektar žanrova-pravaca prilično širok, ali bi teško bilo zaobići omiljene kao što su Erick Clapton, Sting, Dire Straits, Prince, Michael Jackson, Yello, Deep Forest I mnooooge druge.

Kakva je muzika koju Vi stvarate i koje muzičke žanrove preferirate?

Naš nastup može biti veoma šarenolik što se žanrova tiče. Najviše volimo svirke u maniru house muzike u pravcima latino, funky, disco, deep, tech… Ali sviramo na različitim mestima pa to podrazumeva i publiku različitih ukusa i očekivanja. S toga plivamo u vodama od starog rock-a i pop-a, pa preko diska 80tih sve do novog raggatona i world music numera. Dok god se ne nastup ne dotiče narodne muzike i ekstremnih pravaca mi se uklapamo.

Šta je, žargonski rečeno “okidač”, inspiracija?

Najjači okidač je feedback. Kada osetimo publiku da reaguje na naš nastup, to je uzajamno deljenje pozitivne energije koja zvukom kroz vazduh podiže na noge i daje ispiraciju sve do kraja. Iako sviramo na različitim mestima uvek se trudimo da zadovoljimo očekivanja publike.

Koliko se obazirete na trendove kada birate pesme?

Trendovi se konstantno i ciklično menjaju. Mi gledamo da smo odani našem zvuku, ali to ne znači da se ne prilagođavamo,do zajednički prihvaćene granice ukusa i kvaliteta. Pesme na nastupu biram ja, ali nikada po poznatom redosledu, bez obzira na trend starost numere ili njen pravac. Sve se uklapa po osećaju i u zavisnosti kako se odvija žurka.

Da li slušate želje publike i prilagođavate se njihovim ukusima?

Nismo baš Juke-Box. Ali to ne znači da nećemo prihvatiti neki savetodavno dat predlog za numeru. Ukusi su različiti, a ja sam mišljenja da publika ili oni koji nas angažuju već unapred znaju kako je koncipiran naš nastup. Prilagođavanje je svakako prisutno, ali samo u muzičkim okvirima koje smo sami odredili.

Koji je Vaš način komunikacije sa publikom i kako reagujete na kritike?

Sa publikom volimo da komuniciramo striktno kroz muziku: sviranje i miksanje. Kritike nisu uvek zlonamerne i vredi ih ponekad poslušati, mada zazirem od osoba koje nisu došle da se provedu, uživaju u nečem novom i interesantnom nego su pak zamislili da čuju svojih pet omiljenih pesama i samo je to za njih provod. Čak sam nekada davno imao slogan: muzičke želje slušajte kod kuće.

Svesni smo da je sve više ljudi koji "puštaju" muziku, šta je ono što Vas izdvaja od ostalih i koja je čar vaše muzike?

To ste upravo dobro rekli: Puštaju muziku. Muziku možete puštati i sami sebi kod kuće, a da pri tom ne morate biti DJ. Profesija DJ-a je nešto drugo. Koliko god se neki ne bi složili, ja smatram da je DJ i umetnik i muzičar. Kako saksofonista bira tonove na skali tako DJ bira numere. Kako perkusionista pravi ritam tako i DJ lomi i uklapa ritmove, fraze, taktove… Naš nastup obeležava vesela muzika. Nismo ekipa koja se drži samo jednog pravca ili žanra, nego pravimo vožnju i kroz razdoblja (vreme) i kroz pravce i kroz emocije koje sobom nose numere. Vi ne morate zapevati uz svaku numeru, ali to ne znači da Vam ta numera neće pokrenuti kukove ili izmamiti osmeh na lice. Još kada Vam to sve prezentuju trojica veselih i razigranih muzičara naići ćete na tu čar.

Kakav je Vaš doživljaj savremene srpske muzičke scene?

Ima mnogo kvalitetnih i talentovanih ljudi i u domenu DJ-eva i među muzičarima, ali je na žalost kod nas scena zastranila i nisu dovoljno omasovljeni i prihvaćeni kvalitetni događaji, nastupi, umetnici. Postoji jedna stara Konfučijeva poslovica: “Dobra muzika u državi znači red, a loša nered.”

Kakav je Vaš utisak o današnjoj beogradskoj clubbing sceni?

Mislim da se ta scena ozbiljno fokusirala samo na veće gradove poput Beograda, Novog Sada, Niša. Čim zađete malo van tih okvira sve je slabiji njen uticaj. To ne znači da ni u Beogradu nema “svega”. Ta scena je trenutno malo uspavana sa tendencijom da je krenulo buđenje.

Na koji način znate da ste uspeli u svom poslu, šta predstavlja najveću potvrdu uspeha?

 Uspeh je subjektivna stvar, ali ono što ne mogu da ne priznam je da neminovno prija kada vas ljudi zovu iznova i iznova. Kada vam se to dešava i posle 28 god bavljenja ovim poslom onda znači da ste opstali, da i dalje imate to nešto u sebi. Ako se ovo smatra uspehom onda sam ja uspešan. 

Šta biste preporučili mladima koji žele da se bave poslom di-džeja?

Svako ko oseća da ga to privlači treba da pokuša. Danas postoje i mini školice za DJ-eve. Smatram da su veoma bitne da bi se mlade nade prvo edukovale o tehničkim stvarima (to je postao trend da DJ ne zna ni opremu da uveže sam sebi, što je sramota). Tu mogu da se steknu i znanja iz domena zvuka, pa možda čak i da se prepoznaju u žanrovima koji im najviše leže. Biti DJ danas iziskuje talenat, sluh, vežbu, kao i konstantan rad na sebi. Velika zabluda  je da ljudi povezuju posao DJ-a sa drogom, a kako su neke moje kolege rekle: pustite dete da bude DJ i sigurno neće imati para za drogu. I finansijski momenat je bitan, a nikada neće biti dovoljan, jer će uvek biti još muzike i novije tehnike.

I za sam kraj bih se zahvalio na prilici da Vam prenesem makar delić tog unutrašnjeg sveta DJ-a i pratećih muzičara i da Vas virtuelno pozovem na nastup ako negde ugledate: DJ Pezos ili MixPerSax i podelite sa nama Vašu pozitivnu energiju.

Instagram DJ Pezos

Instagram MixPerSax