Daj barem malo da se vratim..

Čudan mi je osećaj kada zaplačem, iskreno. Više ne znam da li je od sreće, ili tuge. Nekako je, šta znam, između? Ne bude mi teško, koliko krivo, što postoji neka lepota, koja nismo mi. Tako zagrlim plišanog puža. Puža! Koji je ostao kao dokaz da je lepota ljubavi za nijansu drugačija od „normalnog“. Kada istog napunim suzama, zamenim ga plišanim majmunom. Smejem se, i na pola smejanja brišem suze. Nemam plišanog medveda, sopstvene veličine. Jedino bi mi značio ako bih ga tukla sada. Volim nas. Nismo bili kliše, što su znaci pažnje i govorili. Dođe mi da poludim na trenutak, da ova životinja progovori. Da mi kaže kako nisam sama. Kao predškolac koji moli kućnog ljubimca da ne progovori, uz obećanje da neće nikome neće reći. Savršeno čuvam tajne. Koje sam toliko duboko zakopala, da su se putevi ka njima ispunili prazninom. Može li praznina da ispunjava? Zaspim. Pa se opsujem. Radim nešto za njega, što nikada ne bih za sebe. Ne umem ovo! Pa se srozam niz zid. Moram! Kaže nešto u meni, zato što deluje kao da ima smisla. Ja sam daleko jača osoba od one koju si ostavio. Daleko sam jača i od one koju sam mislila da poznajem. Otvorim oči, pomislim na nekoga ko više nije tu. Koji nikakvim čudom više neće ni biti. Okrenem se na drugu stranu kreveta i vidim majicu. Majicu, koju čuvam za istog tog, koji neće doći. Jesam li luda? Ili je ona jedan procenat, kada voliš, jači od ostalih devedeset i devet?  Zažmurim. Barem tu postoji nešto što ne moram objašnjavati. Ne mogu da dodirnem, niti zamislim dovoljno realistično, ali verujem. Da ja, negde, nekad, opet, mogu biti srećna. Zar je to previše da tražim od života? Opet, ko mi je kriv, kada sam toliko želela da shvatim nekoga ko mi je toliko puta ponavljao da je nesrećan. A opet govorio da sam mu prva asocijacija za sreću. Sada je to ništa, kada mi je asocijacija za život. Živote, jebala sam ti majku. Obećavam ti! Samo me poživi dovoljno da održim obećanje. Pre nego što stvarno krenem, daj barem malo da se vratim.

Author of text: