Fotografije - delići naše duše

U vreme kada je mobilni telefon bio i manje od misaone imenice postojala je neka draž fotografisanja. Crno bela fotografija nekada je bila sve. Prava umetnost bila je pokazati boje na crno beloj fotografiji, preneti trenutak i uneti dušu na sliku. Po nekom vervovanju kada se slikamo foto aparat nam uzima i malo duše, njen delić zamrzne na papiru.

Danas je to malo drugačije. Skoro niko više ne izrađuje fotografije i ono malo duše što nam je preostalo ostaje sakriveno negde ispod gomile gigabajta podataka.

Nekada su fotografi satima i satima cekali pravi trenutak, položaj sunca, dašak vetra da uslikaju taj jedan od 24 ili 36 snimaka. Danas se sve svodi na klik klik. Klikćemo gde god da smo, na putu, na ulici, na poslu, u kupatilu. Selfi kamere se ono na čemu je akcenat danas. Gde je danas draž fotografisanja? na društvenim mrežama nažalost! Ne slikamo se da bismo stvarali uspomene i sa setom gledali stare albume i sećali se srećnijih vremena, već da bi skupljali lajkove na slikama koje ćemo kroz par godina zaboraviti da smo ih ikada i snimili i nikada ih više nećemo ni pogledati.

Naravno ovo važi za veći deo populacije, ali srećom još uvek ne baš za sve. I danas postoje fotografi koji ne idu po livadama i ulicama i klikću sve što stignu već ugrabe pravi trenutak.

Gledajući stare porodične fotografije shvatam koliko su one zaista vredne. Koliko je lepo kada možeš kroz sliku da vidiš kako je nekad živela tvoja baka ili prabaka, kako je i ona nekad bila mlada i lepa i imala neke iste ili slične snove i nade kao ti danas. Vremena se jesu promenila ali ljudi i nisu toliko. Zato ja volim stare fotografije! 

Author of text: