Kako smo iznenada postali jedno drugom navika

Nestalo mi je reči. Onih, pravih. Kojima bih mogao sebi da se objasnim. Pre je bilo lakše, ali pre nisi bila ti. Posle prvog "bitnog" kraja, čuo sam baš tu reč. Navika? Neko mi je rekao da sam bio navika, nekome bez koga ne mogu. Bilo mi je smešno. Ali, kada moraš, ko te pita da li možeš? Čim je prošlo, kao da i nije postojalo. Ali, opet, nisam to mogao opisati kao naviku. Već kao sazrevanje.Tebe sam dočekao bolji. Daleko bolji nego što sam i sam mogao da očekujem. Bio sam ponosan. Možda i po prvi put. Što se nekome predajem, kao tebi. Mi smo se već pretvorili u naviku, negde pred kraj. Gde nije bilo bitno hoćemo li se videti. Gde je totalno nebitno šta onaj drugi traži, jer ne dobija. Pored svega nebitnog, bitno i nije moglo doći na red. "Samo da si tu", se podsvesno čulo u nama. A to "tu" je moglo značiti da nismo jedno pored drugoga danima. Takvima se ljubav oduzima. I "odjednom" silne greške isplivaju na površinu. Odjednom sve deluje rešivo. Zato što bismo ono malo, od juče, koje je bilo nedovoljno. Dok bi sada bilo i previše. Ako sam navikao da zovem, zašto bi ti zvala? Ako si navikla da ja dolazim, zašto bi igde išla? Rutina. Reč čije značenje ne pokušavaš da shvatiš, sve dok ne doživiš.

Navika se bira kada ostane jedina ponuđena. Pored onog - ništa. Svi bismo nešto, naspram ničeg. I to je jedno veliko sranje, ako mene pitaš. Ne želim da si tu zato što nemaš gde drugde da budeš. Već zato što želiš.

Dobro je kada je čovek gladan. Pa mu trebaš svako malo. Mi smo se, nekako, zasitili. Kada smo saznali da može više od onoga što jesmo, ali ne sa nama. Razumeš? To je odlično! Iako ne valja za nas, ali je odlično! Za tebe i mene. Samo zapamti jedno. Mene i tebe zvuči lepše, ali tebe i mene je iskrenije. Jer te stavljam ispred, zato što te volim. To je samo korak, ne brini se. Neću ja nigde. Ili taj neko, ko će me zameniti. Čija će ljubav biti veća od same osobe, ali nas je kraj i tome naučio. Kako ljubav nije dovoljna...

Author of text: