Samo još ovaj put

Niže. Niže. Niže. Umesto što bih rekla "tu", ućutaću. Tela govore. Od tolikog stana, baš na vratima. U krevetu su nam umrli svi snovi. Ah, da, mi više nismo jedno. Pa se lažem da te imam, svaki put kada se poželiš. Nečega što više nije ljubav, ali sam na isto to morala da pristanem. Glupost.Mi valjda uvek izaberemo bilo šta, umesto ništa. I bolje da si tu ti, nego stranac. Iako si najpoznatiji stranac. Ovom telu, koje ide tamo gde tvoj dodir treba biti. Šta je ovo što radimo? Pomislim, jer ne smem da izgovorim. Znam da mi se odgovor ne može svideti. Pošto je ovo sve što ostaje od tebe. Šesnaest minuta ničega, od čega celu narednu nedelju gubim glavu. Možda i par dana, ako mi se posreći. Da li ima prostora da pomislim na sreću? Toliko si blizu, da se vidim u tvojim očima. Pitam stranca u odrazu hoće li se nasmejati. Deluje kao da je pojam sreće nepoznat...Svršen smo čin. Kad smo kod svršenog, stotine mojih, ili tvojih, ne vraćaju sreću. Čak ni lažni osmeh. Zato prvo treba da ideš dole. Jer, ako dobiješ svoje, ja neću. Tako se pokupiš i odeš. Nema više ni dodira, posle toliko udaranja mesa u meso. Ni prelaska prstom preko tela. Posle eksplozije, ne ostane ništa. Samo pomisao da mi ovo nije trebalo. Opet. Opet. I opet. U tih šesnaest minuta, ne mislim o svemu izrečenom. U tih šesnaest minuta, misli su mi isključene. Samo znam da hoću još. Petnaest je malo, sedamnaest je previše. Ne umemo drugačije.Zato te želim na vratima. Da se lakše pokupiš i odeš. Ne mogu da podnesem zvuk odeće kako se podiže. Ako je neko ikada čuo da uopšte i može da zvuči... i sporo zatvaranje vrata, jer misliš da sam zaspala. Jer ne smeš da čuješ kako polako umirem. Pošto moram da te imam. Samo još ovaj put, po ko zna koji put...

Author of text: