Intervju sa Mariolom Pantelić, pesnikinjom

Da li se pesnici rađaju ili postaju?

Sa talentom se prvo rađaju, a potom sa godinama postaju, čitajući i mnogo druge poezije, ali i nalazeći inspiraciju u svetu oko sebe i u sebi.

Kako nastaje pesma?

U svojoj prvoj zbirci napisala sam i pesmu sa ovim naslovom koja govori o tome kako pesma može nastati bilo kad i bilo gde i u bilo kakvom raspoloženju, ali da je suština u tome šta od nje na kraju ostaje!

Da li pesmu možemo posmatrati kao izraz nečega što nikada nije naglas rečeno?

Često da. Često je ona izraz onoga što je mnogo puta naglas i rečeno, ali jednostavno nije bilo odziva sa druge strane. Pesma je izraz i izrečenog i neizrečenog, ponekad i svesnog i nesvesnog, zavisi od situacije.

Izdala si tri zbirke poezije. Da li neka ima posebno značenje za tebe?

Sve tri :) Svaka je imala posebno značenje na neki svoj način. Prva je prvenac pa je samim tim posebna i odraz je mojih naivnih devojačkih snova, u drugoj sam zrelija i sa njom sam malo više shvatila kako ovaj književni svet zapravo funkcioniše, a treća je najnovija pa je samim tim posebna jer je aktuelna, a uz to je i tematska, što nije bio slučaj sa prethodne dve.

Zbirka pesama  ,,Pod dlanom tvojim “ inspirisana je tangom. Zašto baš tango?

Tango plešem već pet godina. Kada sam počela nisam ni sanjala da će baš tango i ceo taj svet oko njega biti izvor tolike inspiracije, ali eto desilo se. Tango je ples, tango je zagrljaj, tango je ljubav, ljudska pre svega. Tango je muzika, tango je španski jezik, tango je poezija, sve ono što volim na jednom mestu.

U današnje vreme reč “ljubav” gubi na pravom značenju … Da li veruješ da ljubavna poezija može da je “oporavi“?

Danas mnoge reči gube na značenju. Najlakše ih je izgovoriti. Ono što je potrebno jeste dokazati izgovoreno. U tom smislu poezija „oporavlja“ jer za mene je prava poezija samo onda kad je iskrena, iznedrena iz najvećih dubina koje pevaju o istini. U tom smislu ljubavna poezija može da oporavi i samu reč. 

Kako bi opisala ljubav u jednoj rečenici?

Kako kaže Čolina pesma “Ljubav je samo reč i ništa više” donekle bih se složila, jer od izgovorene reči naša ljubav ne postaje ništa manja ili veća, ona samo postoji i pleše tu negde između. Možda bih mogla da kažem da je ljubav ples između dve duše koje se prepoznaju.