Nisam znala da sam ovo htela

Kada sam 2016. rešila da apliciram za ovaj posao, gledala sam na Youtube-u snimke devojaka koje rade u Emirates-u na osnovu toga formirala neko mišljenje o samom poslu. Sticajem okolnosti, Qatar Airways je imao prvi kasting, te sam rešila da se okušam, bez ikakvih očekivanja da ću zapravo uspeti da dobijem posao. A kad mi je posao već bio ponuđen, smatrala sam da bi bilo glupo da ukazanu priliku ne iskoristim.
Dve godine, dva meseca i dva dana - tačno toliko je trajalo moje zaposlenje tamo. Izmorena psihički i fizički, vratila sam se kući i obećala sebi da me avion više videti neće, za mene je priča o avijaciji završena. To prosto nije za mene.

Naredne tri i po godine nisam mogla da se “očistim” od tog zvanja. Ko god je znao za mene, znao me je kao stjurdesu i to me je uzrujavalo. Ipak, često sam u razgovorima spominjala taj posao, nisam čak ni bila svesna dok me drugarica nije pitala: “Hris, ti još nisi raskrstila s letenjem?” Tada sam shvatila da nisam. To je bio deo mog identiteta. Nisam znala kako da taj deo svog života odsečem i bacim. Uvek me je pratio, kao senka. Pa ga taman malo zataškam, pozove me neka televizija da gostujem i pričam na tu temu.
Vadila sam se na stanje u svetu koje je nastupilo, na svoje godine, govorila kako zaista nemam snage da kroz sve prolazim ispočetka. Do marta ove godine, kada su me drugarice nagovorile da ipak pošaljem prijavu za Emirates. Vagala sam, vagala, vagala, dok mi opet drugarica ne reče: “Hris, probaj bar. Pa ako opet ne ide, vrati se kući!” Znala sam da je u pravu. Više bih se kajala da nisam ni pokušala, nego da sam se opet zeznula. I tako ja pošaljem prijavu.

U međuvremenu tražim drugi posao iako ovamo uspešno prolazim sve krugove. Emirates je još uvek rezervna opcija. Ako iskrsne nešto dobro u Srbiji, odbiću ponudu i nikom ništa. Ali - pretpostavljate - u Srbiji su ponude bile toliko loše, da su jedina otvorena vrata bila ka Emirates-u. Isplakah se, spakovah i pođoh put Dubaija.
Poučena prethodnim iskustvom, nisam došla puna ushićenja i očekivanja. Čak mogu da kažem da sam bila poprilično rezervisana. Nisam znala šta me čeka, nisam se oslanjala na tuđa iskustva i glasine, pa sam sebe zaštitila od razočarenja i odlučila da o svemu sud donosim samo ja.

Iz dana u dan je sve više počinjala da mi se dopada energija koja vlada u firmi. Dosta je opuštenija atmosfera od one na koju sam ja navikla. Nisam osećala nikakav pritisak nijednog trenutka. Bila sam okružena sjajnim ljudima, devojke iz moje grupe su predivne i zaista sam imala sreću da dva meseca provedem sa njima.

Trening mi je bio baš lagan. Nisam verovala koliko toga još uvek pamtim iako tri i po godine nisam radila. Setih se reči jednog nesuđenog poslodavca: “Ti treba da ideš za Emirates, ti si ekspert u tom poslu”. Bio je u pravu, toliko znanja i iskustva imam da se već mogu svrstati u eksperte.
Koliko sam uživala u samom treningu da vi znate (u svemu osim skakanja u ledenu vodu ), trudila sam se da koleginicama pomognem najviše što mogu jer je gradivo preobimno za nekoga ko se do sada nije ni sa čim sličnim susretao. Rekoše mi one da bih bila sjajan trener. Eto još jedne ideje. A i ja razmislih - zašto da ne?! Obožavam da prenosim drugima svoja znanja, da pričam, da objašnjavam (svi koji ste s mog Youtube kanala došli ovde, to vam je jasno ), to bi bilo idealno. Malo letenja, malo predavanja - milina!
Dok dotle ne stignem, uživaću samo u letenju.

Dva meseca zaista proleteše. Silni ispiti iz oblasti safety and emergency, security, first aid, service and hospitality - što pismeni, što usmeni. Nikad dosadno, a sve podjednako važno.
I što reče jedan trener, 20 godina već radi ovde, pre godinu dana je prestao da leti: “Svi misle da su stjuardese konobarice, ali da biste stigle uopšte do tog dela treninga, morate da položite sve ovo pre. To je ono što putnici ne vide, a što je zapravo najvažniji deo vašeg posla. Možete nekoga da ostavite bez obroka, ali ne možete da ostavite čoveka bez svesti bez da mu priteknete u pomoć i spasite život”.

Ova priča bi mogla da se priča još hiljadu godina. Dok se obuhvate sve emocije, situacije i razmišljanja - mnogo toga tu ima.
I nije lako biti sam u tuđini. Ali nije lako ni biti usamljen u sopstvenoj zemlji.
Nije lako imati velike želje i ciljeve a biti vezanih ruku. Zato je lakše napraviti još taj jedan korak i preći granicu (države).
Nije lako ne znati kad spavaš i koliko, kao i kad ćeš i šta pojesti, ali je lakše nego ne znati da li će doći dani kada neće biti hrane ili novca za kupovinu iste.
I uvek sam bila najglasnija - ljudi, vratite se kući! Da nas je više, da se udružimo, da sistemski sve promenimo, imalo bi nade. Ovako, ne vredi koprcati se sam u bari punoj krokodila.
Zato se ne kajem. Zato sam stisnula zube. Zato sam podvukla crtu i shvatila da od mojih maštarija nema ništa - to ne postoji. Pomirila sam se i rekla sebi: “Bori se, idi dalje! Ovo je za tebe!” I time se svakodnevno vodim.
Sama sebi činim život lepim. Sama pravim svoju slobodu. I sama ću stići do onde dokle želim da stignem.

I za kraj ove ispovesti ću da istaknem stvari koje sam u međuvremenu naučila:
- niko ne razmišlja zapravo o tebi, svako ima svoje probleme, pa i ako si tema njegove loše priče, to je samo zato što svoju nema, nikakvu;
- ljudi su prolazni u tvom životu, mogu te mrzeti ili voleti, ali će svakako jednog dana nestati;
- ne oslanjaj se ni na koga (pa ni na sebe), samo na Boga,
- kloni se ljudi koji omalovažavaju druge i njihove poslove, nedostaje im opšta kultura i bar prosečna inteligencija, a ni oni ne žive od vazduha nego svoj rad naplaćuju (često manje nego ti svoj);
- ne sudi i ne plaši se tuđih osuda, svako samo svoje boli leči, nema to veze sa tobom;
- svi mi ovde samo želimo da preživimo.
Vodite brigu o svom mentalnom i fizičkom zdravlju, filtrirajte ljude i informacije i uvek budite dobri ljudi, pa i prema onima koji to nisu. Oni svoju kaznu već izdržavaju.
I glavu gore - nije kraj sveta!

Author of text: