Važnije je da neko čuje za priču koju pišete, nego za vas

U svom radu veliku pažnju posvećujete ekologiji. Zašto baš ova tema i da li smatrate da je dovoljno zastupljena u domaćim medijima?

Sasvim slučajno sam počela da se bavim temama zaštite životne sredine. Najpre su to bile male hidroelektrane, a zatim se nastavilo sa zagađenjem vazduha. Naša istraživanja uglavnom otkrivaju različite zloupotrebe i kršenja zakona. U ovom slučaju deo tekstova bavio se i negativnim uticajem na prirodu, kao i posledica po ljude, čak i njihovo zdravlje. Teme su dosta stručne, kompleksne, a dugoročno jako važne - zbog toga je bitno da se približe javnosti. Čini mi se da su u medijima ove tema aktuelne poslednjih godina, ali uglavnom kada se nešto vanredno desi poput ekstremnog zagađenja ili nekog incidenta ili protesta. Međutim, često izostaju važne činjenice koje menjaju kontekst, a time i informaciju koju ljudi čitaju. Samo jedan od takvih primera je izveštavanje o zagađenosti vadzuha. Mediji su prošle godine izveštavali da je Beograd najzagađeniji grad na svetu, čak ispred Pekinga pozivajući se na mobilnu aplikaciju AirVisual na kojoj se može videti lista najzagađenijih gradova sveta u realnom vremenu. Dok su naše zvanične insitucije negirale da aplikacija relevantna, građani kao da su joj sve više verovali. Mi smo zbog toga razgovarali sa istraživačicom sa Instituta za fiziku u Beogradu i kroz intervju shvatili da je istina negde između – podaci jesu relevantni da se informišete o zagađenju vazduha u vašem gradu, ali rang lista najzagađenijih gradova nema mnogo smisla zbog drugačijih vremenskih zona. Kako nam je rečeno, jutro u Pekingu može da bude bez zagađenja, dok u Beogradu veče ume da bude najgore, pa poređenje ne daje pravu sliku stanja. 

Kako komentarišete položaj žena u domaćim medijima, posebno u domenu istraživačkog novinarstva?

Žene preovlađuju ne samo u istraživačkom novinarstvu, već u celoj profesiji. S druge strane na pozicijama urednika najčešće su i dalje muškarci, uz pojedine izuzetke među kojima je i CINS koji ima urednicu. Položaj novinarki nije zavidan. Mislim da je u određenoj meri prisutna i mizoginija. Novinarke će pre dobijati uvrede na račun pola nego na osnovu stručnosti i profesionalnih osobina. Kada je reč o radu na terenu ili sa sagovornicima generalno, veće su šanse da će na vas vikati ako ste žensko, a takođe sa vama će pre biti neprijatan muški sagovornik, dok će daleko učtivije i profesionalnije razgovor da izbegnu žene. Slično sam iskusila i kada sam intervju vodila sa kolegom u paru. Muški sagovornici imali su agresivniji ton prema meni nego prema njemu, bilo je čak i komentara da ih ja mrzim, dok takve ocene nisu davali za njega. Takođe dok su odgovarali na pitanja gledali su uglavnom u njega, čak i onda kada sam im se ja obraćala. Naravno, ima i komentara na račun fizičkog izgleda – da ste lepi, slatki, lepo se smejete. To je uvek neprijatno, ali vremenom naučite da sagovorniku odmah naglasite da vam to ne prija i uglavnom se na tome završi. Pamtim da je samo jednom žena pokušala da me diskredituje sa pozicije moći. Sagovornica iz jednog ministarstva mi je po ulasku u kancelariju rekla da je očekivala nekog starijeg i ozbiljnijeg, jer je kroz razgovor dok smo ugovarale intervju mislila da imam više godina. To možda i ne bi bilo toliko problematično da više puta kroz smeh nije izgovarala isto tokom intervjua. Naravno, umeju ti komentari da budu vrlo često samo iskrena reakcija naročito kada se, kao u CINS-u, mladi novinari bave ozbiljnim temama. Ljude nekad to iznenadi, ali takva, spontana, reakcija prepoznaje se po tome što nakon nje sagovornik uz puno poštovanje priča sa vama.

Dobitnica ste brojnih nagrada. Šta one za Vas predstavljaju i koliko Vam zaista znače?

Nagrade znače, naravno. Pored lične satisfakcije i toga što vas motivišu da nastavite dalje, one pomognu da i vaše priče budu vidljivije, a price su na kraju svega najvažnije. Nagrade nikako nisu same sebi cilj, mislim da one imaju vrednost ako dođu spontano – kao rezultat dubinskog rada na nekoj temi koja vas interesuje. Meni je važnije da neko čuje za priču koju pišete nego za vas. Treba imati u vidu i da mnoge priče koje dovedu do manjih ili većih promena na bolje ili pokrenu neku važnu debate u društvu, ostaju nenagrađene. Tako da nagrada nije jedino merilo za kvalitetnu i važnu priču.

 Da li moda predstavlja značajan deo Vašeg života?

Volim modu i pored društvenih mreža verovatno joj i više pažnje posvećujem. Volim kada me moda inspiriše, da ono što imam u ormanu drugačije kombinujem ili jednostavno probam nešto novo, kada vidim da ona prati čoveka, a ne čovek nju.

Šta je za Vas stil?

Ako pričamo o oblačenju, stil je kad kažemo “ovo mi je nekako baš ti”. Suštinski stil, po mom mišljenju, ume da dođe kao neka nesvesna preferencija ka određenim stvarima – bilo da je reč o bojama, tonovima, modelima, sklonosti ka detaljima koji vas nekako obeleže. Mislim da stil ne čine isključivo firmirane i skupe stvari, niti slepo praćenje trendova koji traju po par meseci, već je više stvar ukusa. On je prisutan na vama karakterističan način koliko god se moda menjala - vi faktički iz moda uzimate ono što se manje-više uklapa u vaš stil. Takođe, mislim da možda najvažniji deo stila čini način na koji se nosite sa njim. To je ono kad čujete “ne sviđa mi se to što nosiš ali tebi dobro stoji, ti to umeš da izneseš”. Bitno je da se vi dobro osećate u onome u čemu ste, a ne da nužno nosite najnovije komade jer je to sad moderno. Takođe, ne treba ni po svaku cenu bežati od nečeg što je mejnstrim ako vam se dopada, ne morate biti drugačiji po svaku cenu da biste imali stil - jer istu garderobu dve osobe mogu da nose potpuno drugačije i da njom odaju skroz drugačije utiske. Još jedna važna stvar kod stila je prilagoditi garderobu prilici, ali ostati dosledan sebi - ne morate nositi balsku haljinu na maturi ako to nije vaš fazon, možete dati na značaju toj prilici u nečemu što više liči na vas.

Da li posao utiče na Vaše oblačenje?

Dosta utiče. Mnogo vremena provodim sedeći tako da mi je vžano da je garderoba udobna, pre svega. S druge strane volim da ona bude i meni lepa. Obožavam suknja, haljine, šire pantalone dubokog struka, bomber, kožne jakne, cegere. Stalno sam u patikama, obično šarenim – one su mi na neki način detalj. Volim detalje, kao i nakit ali on mi često smeta dok radim, tako da kad sam na poslu on je uglavnom sveden.  Suštinski gledam da se osećam što opuštenije. Biram čak i materijale koji se ne gužvaju. Privatno moj stil je nešto urbaniji, sa više asimetričnih komada, tila, šljokica, naglašenijim nakitom i torbama raznih boja.

Kako biste opisali sopstveni stil?

Opušten, urban, nepretenciozan. Volim jednostavne komade koji se dobro uklapaju uz zanimljivu obuću, torbu, nakit. Pažnju pre lovim detaljima nego time da budem upadljiva po svaku cenu.